Васкршњи разговор Епископа моравичког Антонија Радију Републике Српске

О Васкрсу, празнику над празницима, смислу празновања, обичајима, мисији Српске Цркве у Русији, новинар Радивоје Обреновић разговара са преосвећеним владиком моравичким Антонијем, викаром патријарха српског и настојатељем Подворја Српске православне цркве у Москви при патријарху московском и све Русије и деканом Филозофско-богословског факултета Руског православног универзитета Светог Јована Богослова у Москви

Ваше преосвештенство: У рано васкршње јутро, три пута обилазимо око цркве и заустављамо се пред њеним затвореним вратима: то су посљедњи тренуци ћутања прије бљеска васкршње радости, и у тим тренуцима се у нашим срцима, како пише протојереј Александар Шмеман, у књизи Тајна празника, свјесно или несвјесно, јавља питање које се – како каже Јеванђеље – јавило и у срцима жена мироносица које су у рано јутро трећега дана по распећу, „док још бјеше мрак“, дошле на Христов гроб. То питање гласи: „Ко ће нам одвалити камен од врата гроба?“. Хоће ли се још једном догодити то чудо? Хоће ли још једном ноћ постати свјетлија од свакога дана? Хоће ли се још једном преиспунити срца наша том необјашњивом радошћу која није од овога свијета, радошћу која ће сву ову ноћ и још толико идућих дана одјекивати у том сверадосном васкршњем поздраву: Христос васкрсе!

– Ваистину васкрсе и свако добро од Васкрслог Господа свим слушаоцима Радија Републике Српске! Поставили сте заиста важно питање које већ скоро два миленијума одјекује широм васељене, позивајући многе да се запитају о суштини празника Христовог Васкрсења. Оно нас уједно подсећа на ту ноћ пуну неизвесности, када су жене мироносице прве виделе и посведочиле велику тајну Васкрсења Спаситеља света. Радост сусрета са Васкрслим Учитељем, ове виделице нису могле сакрити, већ су – будући испуњене необјашњивом радошћу, похитале ка апостолима, како би са њима поделиле ту надасве радосну вест. Као што је славном Васкрсењу претходило Христово страдање, тако је и овај најрадоснији Празник над празницима испуњен низом богослужења која му претходе, а која и све нас постепено уводе у радост сусрета са Васкрслим Господом. Велики пост, али и припремне недеље који му претходе, представљају један сликовити приказ најважнијих догађаја из земаљског живота Господа Исуса Христа, који су се одиграли у свештеном граду Јерусалиму и његовој околини. У данима Велике четрдесетнице, свако од нас има прилику да кроз пост и молитву – та духовна крила човекове душе, очисти своју душу и тело од свих брига овога света, како би достојно примили у своје срце радосну вест о Васкрсењу. Према томе, православно богослужење нам на најбољи могући начин открива тајну домостроја спасења људског рода. Пад првих људи прародитеља Адама и Еве, оставио је болне последице на човека. Грех, зло и смрт су овладали људском природом, која је изгубила своје почасно место у Божијем рају. Међутим, доласком Спаситељевим и Његовим устајањем из мртвих, напокон је превазиђен тај духовни јаз између Бога и човека. Христово Васкрсење није ништа друго до победа над највећим људским непријатељом: тј. смрћу, као што и певамо у тропару на Васкрс, током свих ових дана пасхалне радости.

Који је смисао празновања Васкрса у свијету препуном страдања, мржње, ништавности и ратова? Шта значи пјевати „смрћу смрт уништи“ и слушати о томе да „ниједног мртвог није остало у гробу“, када смрт и даље остаје – без обзира на сву житејску сујету – јединствена и апсолутна земаљска истина?

– Као што нису сви били у могућности да у личности Спаситеља препознају дуго очекиваног Месију, о чему су пророци пророковали још у Старом завету, тако исто нису сви спремни да у своје срце сместе Васкрслог Христа. Вест о Васкрсењу, као што нам то сведоче књиге Новог завета, великом брзином се проширила Јерусалимом и Јудејом, као и целим тадашњим Римским царством, па и шире. Међутим, није она код свих била прихваћена са одушевљењем. Пре свега, разлог је био тај што је цели антички свет почивао на идеји да је смрт крај једног животног циклуса, те да је као таква – као што сте већ поменули – једина и апсолутна истина. Да је то заиста тако, сведочи нам и Свети апостол и јеванђелист Лука у Делима апостолским, подсећајући нас на догађај када је Свети апостол Павле одржао свој чувени говор „О непознатом Богу“. Обраћајући се окупљеном свету на „Ареопагу“ у Атини, апостол Павле је том приликом поменуо и славно Христово Васкрсење, на што су се једни ругали, док су му други поручили да ће га о томе чути други пут. Па ипак, Павлова проповед је имала ефекта јер су у његове речи том приликом поверовали Свети Дионисије Ареопагит, жена по имену Дамара и други са њима. Шта нам све то заправо говори? Христос је својим Васкрсењем дао залог васкрсења све твари, а пре свега васкрсења свих људи. Христово Васкрсење је ништа друго до првина и предукус свеопштег васкрсења и коначне победе и избављења од смрти. Због тога Свети апостол Павле каже да ако Христос није устао, онда је узалуд наша вера и проповед наша. Ако не постоји васкрсење, онда не само да је смрт апсолутна истина, већ и живот губи сваки смисао и једнак је ништавилу. Као што у Адаму сви умиру, односно греше – како каже апостол Павле – тако ће у Христу сви оживети, тј. васкрснути.

Разговарамо са владиком моравичким Антонијем. Владико неки ће рећи: Није ли, онда, Васкрс, односно та свијетла Васкршња ноћ, то сверадосно васкршње ликовање, само једно краткотрајно бјекство од стварности, могућност краткотрајне духовне опијености послије које се, прије или касније, морамо вратити тој сивој свакодневици, том слијепом низу дана, мјесеци и година, који неумитно хује крај нас, том сурвавању свега ка смрти и небићу?

– Као што смо то већ поменули, Васкрс се у црквеном песништву назива Празником над празницима или Слављем над слављима, због чега су и сва васкршња богослужења јединствена само за овај празник. То исто важи и за народне обичаје и традицију везану за Васкрс, а која није својствена само нама, већ и свим осталим православним народима. Све то указује на важност и значај празника Христовог Васкрсења, који нас позива да постанемо учесници и причасници неовоземаљске радости. Верујем да је многима познат осећај који свака православна душа носи у данима страсне седмице. Иако испуњени тугом, сећајући се Крсних мука и страдања Спаситеља, наша жеља за сусретом са Васкрслим Господом превазилази сву сету и бриге овога света. Сигуран сам да одређени број људи у празницима или обичајима види могућност бекства од стварности, па чак и покушај да тиме реши или бар скрене мисли од проблема. Међутим, проблеми данашњег друштва, због којих све већи број људи запада у депресију, резултат су жеље да кроз живот корачамо без искрене вере у Бога или – што је још горе, да слободно тумачимо смисао празника, стављајући обичаје изнад вере. То је итекако велика грешка која људе, не само да скреће са правог и истинског пута који води у Живот вечни, већ их удаљава од њиховог небеског Творца. Само ако је искрен у својим намерама, човек неће бити испуњен осећајем богоостављености, већ ће делити радост празника – пре свега празника Васкрсења Господа нашег Исуса Христа. Порука Васкрса јесте порука свима нама да је Христовим Васкрсењем смрт изгубила своју снагу, те да је као таква постала наш највећи непријатељ и нешто што треба превазићи и победити. Због тога Свети апостол Павле и поставља своје чувено питање: Смрти, где ти је жалац и аде, где ти је победа? Нема и не сме бити времена за тугу, песимизам и очајање, када је са нама Васкрсли Господ.

„Данас прољеће миомирише – и нова твар ликује…“, пјева Црква на Васкрс. Нова твар ликује у вјери, у љубави и у нади. „Данас је дан Васкрсења и просвијетљени слављем, вјерници пјевају – „Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт уништи, и онима који су у гробовима живот дарова“.

– Сваке године, по црквеном уставу, на Васкрс се оглашава чувена беседа Светог Јована Златоустог, у којој нас подсећа на најважније моменте везане за овај празник. Тако он вели: Васкрсе Христос и ад се стропошта, падоше демони, радују се анђели, живот живује и ниједног мртвог у гробу! Христово страдање и Васкрсење, како нам открива Свети јеванђелист Матеј, било је пропраћено многим знацима: земљотресом, цепањем храмовне завесе, распадањем камења, отварањем гробова и устајањем великог броја умрлих. Сви они су, по Христовом Васкрсењу, ушли у град и показали се многима. Овај догађај јесте потврда да ће будућем Царству Божијем претходити свеопште васкрсење мртвих и суд над свим људима. Празник Христовог Васкрсења је покретни празник и пада на сам дан пролећне равнодневнице или непосредно после ње, будући да је то увек недеља. Због тога се Васкрс повезује са пролећем, буђењем природе након дугих и тешких зимских дана. Још један од назива за Васкрс јесте Пасха. У питању је старозаветни јеврејски празник – успомена на чудесно ослобођење Јевреја из египатског ропства, који се такође празнује у пролеће. У том смислу, хришћанска или новозаветна Пасха означава прелазак из смрти у живот и са земље у вечни–небески Јерусалим.

Преосвећени, осврнимо се на рад и мисију Подворја Српске православне цркве у Москви – основаног у децембру 1874. године на дан светог Андреја Првозваног. Који су основни темељи и путеви дјеловања до данас? Подворје је у свом постојању често било и станица добротворства за прикупљање помоћи Србима? Како је данас? Каква је сарадња са Руском православном црквом и осталим институцијама и народом?

– Идеја за отварање подворја Српске православне цркве у Москви, потекла је од тадашњег београдско-карловачког митрополита Михаила. Будући да су остале древне помесне Цркве православног истока већ имале своја представништва у Москви, а узимајући у обзир и чињеницу да је митрополит Михаило завршио Кијевску духовну академију, те да је одржавао снажне везе са Руском православном црквом, веома брзо је била услишена митрополитова молба, тако да је Српско подворје било отворено већ 1874. године. У ту сврху, Српској православној цркви је био уступљен храм Светих Кира и Јована у улици Сољанка у Москви. Попут осталих представништава помесних православних Цркава, и подворје Српске православне цркве је било затворено након избијања револуције 1917. године, да би поново било обновљено 2002. године, када је смештено недалеко од првобитног места, у Петропавловски храм где се и данас налази. За протеклих седамнаест година, подворје Српске православне цркве је било центар великих догађаја и свечаности. Будући да се врата храма Светих апостола Петра и Павла никада нису затварала, те да су радови на његовој обнови били ограничени због недостатка материјалних средстава, у протеклом периоду је обављена његова комплетна рестаурација, чиме је храму враћена његова стара слава и благољепије. Поред чудотворне иконе Пресвете Богородице „Богољубске-Московске“, у храму се чува велики број поштованих икона, којима се нарочито моле московљани. Како припрата храма у подножју звоника никада није била осликана, 2007. године су биле израђене фреске са ликовима Светог Саве, Преподобног Симеона Мироточивог, Светог Василија Острошког, Светог Николаја Жичког, Светог кнеза Лазара, Светог цара Владислава и Преподобних Јелене и Ангелине. Светитељи су најбољи плодови духовног стабла сваког православног народа. Они нису богатство и украс само оних народа из којих су потекли, већ, напротив, представљају духовне споне и најснажније везе између свих православних народа, односно Цркве Православне. Управо због тога, код Руса су итекако поштовани српски светитељи, међу којима су и новопрослављени Преподобни Јустин Ћелијски и Свети Владика Николај Охридски и Жички, али и блаженопочивши патријарх Српски Павле. Постојање подворја Српске православне цркве у Москви сведочи о вишевековним духовним везама два словенска православна народа. Многа искушења кроз која су пролазиле и Руска и Српска Црква нису нарушила то јединство, већ су га, напротив, оснажила.

Плод добре сарадње је и недавно објављена књига на српском језику – Помјерање границе срца, архиепископа верејског Амвросија, која је све читанија. Књигу сте Ви превели и штампали у оквиру Српског Подворја?

– У првој седмици Великог поста, пре неких месец дана, наше Подворје је издало превод књиге Његовог Преосвештенства Архиепископа верејског г. Амвросија, под називом „Померање граница срца“. Књига је на руском језику први пут објављена у јуну месецу прошле године, у издању Петроградске духовне академије, и за врло кратко време је освојила срца широког круга људи, што је случај и са преводом на српски језик. Књига је посвећена свим изазовима са којима се у свом свакодневном раду сусретао њен аутор, тада ректор Петроградске, а сада ректор Московске духовне академије. У књизи, чији поднаслов служи и као мото: „Ако желите пронаћи Бога, тражите Га у вама блиским људима“, Архиепископ Амвросије се бави значајним темама, попут васпитавања младих људи, практиковања молитве, монашким животом, али и искушењима и могућностима која са собом носи савремено окружење у коме живимо. Посебно поглавље у књизи је посвећено Великом посту и његовом духовном значају на основу примера из текста Великог покајног канона преподобног Андреја Критског, што представља велико духовно богатсво за све православне вернике, како Руске тако и Српске Цркве. Књига је написана савременим језиком, због чега је приступачна многима: пре свега нашој православној омладини, ђацима и студентима духовних школа Српске православне цркве, али и свима онима који траже одговоре на питања да ли је духовни живот могућ у савременом свету, како изгледа духовно образовање, у чему је значај Великог поста и како изгледа монашки живот.

Осврнимо се на Васкрс у Русији: Како се овај велики дан за православне хришћане прославља у Русији? Има ли занимљивих обичаја у народу?

– Када је у питању начин на који се празник Христовог Васкрсења обележава у Руској православној цркви, богослужбена пракса је скоро па идентична нашој. Пасхално богослужење у руским храмовима углавном почиње у поноћ, када се верницима раздаје благодатни огањ, специјално за ту прилику довезен из Јерусалима са Христовог гроба. Празничну Литургију и Пасхално вечерње богослужење у Храму Христа Спаситеља у Москви служи Његова Светост Патријарх московски и целе Русије г. Кирило, уз саслужење великог броја архијереја Руске Цркве и представника скоро свих Помесних православних цркава. Већина православних Руса на Васкрс посећује гробове својих упокојених сродника, молећи се за њихове душе. Разлика, или боље рећи разноврсност у обележавању празника, тиче се једино исхране, односно јела која традиционално красе руску празничну трпезу. Тако се на Васкрс спремају: кулич – слатки хлеб са шећерном глазуром украшен мрвицама, затим пасха – слатки сир са сувим грожђем и ванилиним шећером, као и фарбана јаја – важан елемент празника и симбол Христовог Васкрсења. Свака православна породица на Велику суботу носи поменуте празничне атрибуте у храм, како би их освештали. Од 2002. године, у данима васкршње радости се обележава и чувени Пасхални фестивал, у оквиру ког се одржавају концерти руске симфоније, камерне музике, хорског певања и црквених звона широм Русије, али и других земаља. На Пасхалном фестивалу наступао је и велики број наших домаћих хорова из Србије. Васкршња боја је црвена, тако да се у богослужењу користе искључиво црвене одежде, у храмовима се прислужују углавном црвене свеће, а јаја се највише боје у црвеној боји.

Празник Васкрсења није празник на који се сјећамо догађаја који припада давној прошлости. Која би била порука уз подсјећање из учења цркве да је Васкрсење стварни, сверадосни и свесрећни сусрет вјерујућих са Христом, чија су се срца већ одавно сусрела и препознала свој истински живот.

– Лепо сте то рекли да Васкрс никако не може бити само један од догађаја из далеке прошлости, кога се сећамо једног дана или једне седмице у години. Васкрсење Христово је највећи и најважнији догађај у историји хришћанства. Оно је круна Јеванђеља и смисао хришћанског живота. Оно је почетак и крај јер из њега све извире и у њему се све завршава. Богослужбени годишњи круг, покајање, пост и молитва, све то је усмерено ка највећем празнику – Васкрсу. По речима блаженопочившег патријарха Варнаве, Христово Васкрсење је лек од највећег зла – смрти. Зато је празник и славље Христовог Васкрсења – Празник над празницима и Славље над слављима. Христово Васкрсење је доказ бесмртности, залог нашег васкрсења и живота будућег века. Према томе, увек треба имати у виду да сва страдања у овоме свету и овде на земљи нису ништа у поређењу са славом Божијег царства, које је Христос припремио за све оне који Га истински љубе. Порука Васкрслог Спаситеља јесте да је увек са нама и у све дане до свршетка века, јер ко претпри до краја, тај ће бити и спасен!

Захваљујемо Вам се уз поздрав Христос васкрсе!

– Ваистину воскресе! Свако добро од Васкрслог Господа и срећан празник свим слушаоцима Радија Републике Српске.

Разговор је емитован на Радију Републике Српске 27.05.2019.год. у 17:00 часова

* * *

Текст на русском языке:

Эксклюзивное пасхальное интервью епископа Моравичского Антония Радио Республики Сербской

В эксклюзивном интервью Радио Республики Сербской, епископ Моравичский Антоний рассказал о том какое значение имеет главный христианский праздник в современном мире и как православние христиане празднуют Пасху в России.

Подели вест:

Published by